Nit' te volim, nit' te mrzim, ja te samo jasno vidim ovaj put. Koji je ovo put da sam to rekla? Koje je ovo prekršeno obećanje koje sam spremila u kofer neostvarenih ciljeva? Koji, po redu, je ovo oblak na kojem plovim a satkan je od mašte, lagan i nestaje brzo. A onda pad, bolan i dug sa oštrim posljedicama. A nakon pada bol još jača i tuga, očajanje i novo obećanje. Ne vidim te jasno ni sada. Lažem sebe da mogu jasno da vidim kakav si, da mogu da pročitam tvoje mane i riječi koje usne šute, a oči uporno govore. Al' ne mogu same oči da pokažu ono što se krije u tebi...molim riječi da im pomognu. Tišina. Možda sam ipak pogriješila. Možda tvoje oči ne govore ono što ja mislim. Možda tvoje srce osjeća premalo da bi riječima reklo. Volim te i mrzim jednako, volim te svakim danom, mrzim samo onda kad me riječi tvoje zabole.
Heh, koja sam ja budala. Volim te uprkos svemu što pokazuje mi dan, uprkos kiši koji mi svira note kraja, a ja se pravim da ih ne čujem. Svjesna da znam šta sviraju, ponavljam laži davno rečene: Ne poznajem ovu melodiju, nije ovo meni upućeno. Zašto još živiš u meni, otkud ti pravo da me tako ubijaš? Zašto nada postoji još uvijek, kada oči moraju da progledaju...moraju da mi pokažu tebe. Nit' te volim, nit' te mrzim, ja te samo jasno vidim ovaj put. Ma da, opet lažem. Ne pomaže ni ovo više. Ne mogu se uvjeriti.
Heh, koja sam ja budala. Volim te uprkos svemu što pokazuje mi dan, uprkos kiši koji mi svira note kraja, a ja se pravim da ih ne čujem. Svjesna da znam šta sviraju, ponavljam laži davno rečene: Ne poznajem ovu melodiju, nije ovo meni upućeno. Zašto još živiš u meni, otkud ti pravo da me tako ubijaš? Zašto nada postoji još uvijek, kada oči moraju da progledaju...moraju da mi pokažu tebe. Nit' te volim, nit' te mrzim, ja te samo jasno vidim ovaj put. Ma da, opet lažem. Ne pomaže ni ovo više. Ne mogu se uvjeriti.
Nema komentara:
Objavi komentar